[ Generalna ] 08 Januar, 2013 21:50

http://www.youtube.com/watch?v=a5MhLCzSmDg

Massimo Savić - Sretan ti put

''Puno suza je palo
a zvijezda ni malo,
uzalud mi bio trud
ovo je zadnji put.


U meni tebe je malo,
srce ne bi mi stalo
kao nekad svaki put
oko mi mijenja kut
i nema za tebe
vise suza ni za kap.


Idi, idi nestani
mozda neko zavoli
tu tvoju prokletu cud
lice tvoje njeznosti
zube tvoje ljubavi
ma idi, sretan ti put!


Nebo prepuno zvijezda
znaju sve,tvoja ne zna
da u mojim snovima
vise nisi ti i nisam ja.

Onaj sto uporno cuva,
staze prepune mulja
koji mojim nogama
sakrio je put tvojih koraka
i nemam za tebe vise suza ni za kap.''
[ Generalna ] 08 Oktobar, 2012 12:46

Kakva divota.
Upijao sam je na trgovima, među ljudima, u osmesima.
Čudan narod, srećan i veseo, prijatan, uspešan.
Sledeće godine to je moja večna destinacija.
Obećao sam.
Moj novčić je svom snagom lupio u dno fontane, prerezao zapreminu te vode koja je bojila Di Trevi u nebesko plavetnilo.
Ispuniće se, znam ja.
Volim ovaj period u godini, kratak je, ali moćan.
Srećan sam.
Sve sam ostavio iza sebe, sve što mi ne prija i ume da mi pokvari dan.
Sve je to postalo deo nečega čega ne da ne želim da se setim, već nemam potrebu..
Postalo je prašina.
Udahnuo sam neki drugi vazduh, prodobniji, upravo on, šapnuo mi je šta je zaista vredno, a šta totalno traćenje vremena.
Zadovoljan sam.
Iznad mene bilo je nebo, ispred mene Sredozemno more, oko mene visoko drveće čudnovatog rasta, nasmejani ljudi puni vedrine i čija ruka je imala stisak sreće.
Oduševljen sam.
Ona je tako lepa, tako nežna, ali i pomalo arogantna, svesna sebe.
Zapečatio sam joj sudbinu, ništa se pitala nije.
Šta da radim, to mi je u krvi.
Kestenastih očiju, moćnog sjaja, duge kose boje čokolade i vretenastnog tela.
Vragolastog osmeha.
Moja je.
Osvojila me je svojom taktikom, naterala da se pomučim, poprilično.
Nisam odustao, jer sam znao da sam sam sebi dovoljan kec u rukavu.
Šta li ima u toj Italiji..
Do vazduha i atmosfere je..
Živahni trgovi, staromodne ulice, svetiljke u kojma još uvek gore sveće.
Raj za nas umetnike, lepršavog duha.
Sreća mi je na dohvat ruke.
Ovog puta, odlučujem da je čvrsto zgrabim!


 

[ Generalna ] 18 Septembar, 2012 17:59




Tuga ta ne briše trag,
Zaborav joj nije drag,
Kada stojiš pred svetom nag,
Pred osudama previše blag.
Između nade i mržnje ljubav je nema,
Razum nemoćan da nešto vešto sprema,
Nisam ti više to ja..

Bol je kratka, tiha i oštra,
Ne pita da li i koliko košta,
Ne pita da li su mnoštva,
Ovako nešto ikada prošla..
Smešan i čudan, pred ogledalom stojim,
Nemam ja čega, dušo da se bojim,
Jer nisam ti više to ja..

Bore na čelu linije vešto kroje,
U licu više radosti nema moje,
Samo odrazi čoveka večno stoje,
U dnu pakla kojeg se ne boje.
Čudno je vreme ovo, umiljato i prezreno,
U kom se osećaš matoro i prezrelo..
Nisam ti više to ja.. 

Putevi se razilaze smerno i vešto,
Nije to sramotno, to je samo često,
Dovoljno da zaboraviš svoje mesto,
Kao propali kralj svoj prestol..
Ja ne bih, a moram..tragom kovan bola,
Ispisao bih i večnost ovog mola..
Ali nisam ti više to ja..

Sećanja izblede kao list na vetru odnešen,
Kao skitnici teški novac odrešen,
Kao psu lanac s vrata strešen,
Kao treperavom srcu osećaj pometen..
Zbunjenost i ludost granicu tanku kroje,
Ja bih, opet, sve dao za trunku ljubavi tvoje..
Ali nisam ti više to ja..

[ Generalna ] 21 Jun, 2012 21:35

Tako je bilo tamno i plavo.
Vedro.
Oblaka nimalo!
Čak nije bilo ni hladno.
Uopšte ne.
Bar ne kao obično.
A sijalo je.
O kako je samo sijalo to nebo!
Kao podijum za igru uličnih svetiljki i automobilskih farova.
Gledao sam pust plato ispred sebe, polupripit od sparnog vazduha, ne mnogo jakog alkohola i prevelike želje.
Prvi put u životu želeo sam nešto tako silno.
Prvi put želja je diktirala igru svesti.
Prvi put, pomerio sam nebo.
Moja želja mu je naredila.
Utiskivao sam čvrsto korake u topao večernji asfalt, sve brže i brže.
Pretrčao sam, čini mi se, kilometre i kilometre.
Nisam verovao da će biti tu.
Znao sam da nekad jednostavno stvari ne idu mojim proračunatim tokom.
Naročito što taj tok ovog puta uopšte nisam proračunavao.
Zadihan i ne sav svoj, pretražio sam ceo grad.
Jesam, što je najgore, stvarno jesam.
Bilbordi, naslovi, reklame, fastfudovi i restorani razljućivali su moj naveliko pobuđen haos u glavi.
Lupalo je.
Htelo je da iskoči.
Tražio sam je pogledom.
Bojim se da bih se razočarao u svoju staloženost i čvrstoću kad bih upravo taj pogled sreo i sopstvenom ogledalu.
Bojim se.
Bio sam njen.
Taj ceo sat bio sam njen.
Taj ceo dan..
..ceo život.
Razlog zbog kojeg sam bio njen je prost, prostom lirikom iškraban, prostim slovima sažet.
Bila je moja, i onda je odlučila da prestane da bude moja.
Lavirint ništa ne bi bio naspram ove pustolovine.
Nisam stajao.
Trčao sam kroz ulice, pored ograda, kuća, zgrada.
Pogled je lutao. I nisam je našao.
Susretao sam osmehe.. uglavnom osmehe.
Od njenog nije bilo ni traga.
Mutilo mi se pred očima, jer .. ono je lupalo.
Udaralo kao da bije najveću bitku svog trajanja..
Taj prokleti mišić!
I bez daha me je ostavio.
Savio sam se.
Oslonio rukama na kolena.
Spustio glavu i zatvorio oči.
Ostetio sam kako vrele kapi znoja prave svoje putiće po mojim leđima.
Bilo je i blagog vetra.
Koliko da me naježi, kao da se to svakako ne bi desilo.
Neopisivo.
Trenutak sopstvene slabosti, čak bih rekao, pre nikad viđen, ophrvao me je.
Nasmejao sam se grohotom u sebi.
Opravdao bih to svojim navikama.
Drugima to uvek radim kada pre svega u svojim očima ispadnu kompletni idioti.
Pa red bi bio i sam sebi da dočaram taj osećaj.
Uspravio sam se.
Raširio bedra, udahnuo duboko i smirio puls.
Podignut pogled sevao je iz mojih širom otvorenih očiju.
Razočaranje ima mnogo toga dobrog, ključ je vreme, katanac je iskustvo.
Prelazio sam pogledom preko stolica i stolova, preko nepoznatih ljudi, čuo sam grohot, žamor, viku, specifično lupanje čaša na tacni..
Prelazio sam pogledom.. sve dok on sam nije zalutao.
I zastao.
Ugledao sam je.
Stajala je ispred mene, tik par metara.
Video sam njen za mene savršen profil.
Kažem za mene, jer fakat da nije savršen.
Možda je suština savršenosti u tome što nije savršeno,  je l’?
Video sam njenu sjajnu kosu.
Sitnija je.
Znatno sitnija.
Čini mi se da su je moje oči mnogo drugačije oslikavale.
Sjaj u mojim očima ju je oslikavao.
Video sam te pokrete, te grudi, tu pozadinu i kukove.
Sve sam ja to video.
I mnogo puta u životu.
Ali ovo je ipak bio neki prvenac?
Nešto unikatno?
Zbog sjaja je to, zar ne?
Ugasio sam se.
Želja se ispunila.
Pomerio sam nebo.
Igrao sam se boga i baš onaj podijum za igru otkrio je prava ulična svetla.
Previše sam je želeo.
Previše je želim i sad, čini mi se.
Nasmešio sam se.
Onako, u uglu usana.
Posmatrao sam i njen smeh upućen drugaricama sa kojima je krojila veselu atmosfveru.
I glas sam joj čuo.
Ovog puta odzvanjao je tako blizu mene.
Posmatrao sam je.
Svega nekoliko minuta.
Ne znam gde se u tom trenutku sakrio haos iz moje glave i lupanje iz mog retko kontrolisanog mišića.
Izvadio sam telefon iz džepa, na koji sam potpuno zaboravio.
Nisam mario za propuštene pozive i primljene poruke, tuđu brigu..
Nisam mario ni za sebe tada.
Okrenuo sam njen broj.
Zazvonio je.
I to je bilo sve što sam želeo da vidim.
Nju u mislima sa mnom.
Nju ispred mene preokupiranu mojim bićem.
Ja znam da je to uvek bila.
Ja znam da je to još uvek..
Ja znam..
Prekinuo sam poziv.
Okrenuo sam se i laganim koracima, duboko udišući dim cigarete pomešan sa teškim vazduhom prolećne večeri, vratio putem kojim sam došao, a koji sam, čini se, davno zaboravio..


 
  


A ulične svetiljke i farovi su tako strasno igrali te noći na podijumu za ples..

[ Generalna ] 12 Jun, 2012 16:00



Rekao bih da volim Amora i njegovu strelu i da ih se rado sećam.
Ali zakopao sam ih, sa sve sećanjima. Haha.
Kako sam samo zloban.
Prebio sam ih i žive sam ih elegantno ubacio u jarak.
Natrpao tonu zemlje preko njih i zataškao tragove.
Jesam li ja sad loš čovek?
Goreću u paklu je l’?
E pa pizda mu materina, zaslužio je.
I gore.
Malo skrnavo stvorenje koje se grohotom smeje što svaki put kad me ubode tom svojom tupom strelom (koja se baš tako tupa, zarije duboko u moju pozadinu), ja ispadam smešan.
Nećeš ga majci više!
A šta je sa njom?
Ne znam.. Ne znam, možda baš zato što ne postavljam više to pitanje..često.
Gotovo da ga uopšte ne postavljam.
Amor se izgleda teško čupa pod naslagama blata, govno malo.
Gotovo je s tim.
Sada stvarno.
Nekada moraš da presečeš.
Nekada kada shvatiš da nemaš dovoljno dobar razlog da nastaviš da se boriš.
Kada postaviš pitanje „Za šta se ja to, zapravo, borim?“ I tišina te pukne po sred face, tako jako, da jednostavno ne može da ne ostavi trag..
Dobro, apsolvirao sam to.
Razmažen sam.
Derište sam, iako se moje godine stide toga.
Tvrdoglav sam.
A odustao sam.
Teško da ću ikada, sve i da jeste, shvatiti da je to bila greška.
A do tada, koga boli kurac?
Sedim na malom bregu i ne osećam Amora da se koprca.
Baš sam ga dokrajčio, čini mi se.
Haha.
DIE AMOR, DIE!  

[ Generalna ] 07 Jun, 2012 19:53

 

Politika kao životni poziv? 
K'o je lud da se s jednom ku*vom j*be ceo život?
Mislim, ako si neko mudo, red je da budeš makro, je l'? 
I ne znam zašto se i ko trudi da politički pravac okarakteriše uopšte? 
Demokratija je narodu i zemlji sluga? Ma je l'? Neko ko kliče pred takvim argumentom je teško glup ili teško lud, slep..  
Nema svrhe.
Politika je sve. U politici svega ima, maska, pozadina, suština. Politika je postala život svakog pojedinca, a najgluplji ispaštaju. 
I to baš oni najgluplji koji odmahuju glavom i zatvaraju oči pred svetom, govoreći kako se ne razumeju u politiku i kako njih taj pojam ne dotiče! 
Ali isti taj glupi, ludi stvor, sa nerazumevanjem i neznanjem o politici izađe na glasanje i utvrđeno zna koji je najbolji izbor za moju, njegovu, njihovu, našu sudbinu..O da ti jebem..
I onda, hvala ti Bože, što nisam u prvom redu stradanja, jer ima i gorih slučajeva. 
To je ono što karakteriše "nas", opšta nezainteresovanost, neinformisanost i pribegavanje manjoj liniji otpora - slaganje s masom. 
Manje ćeš ispaštati i manje će te boleti, ako istu ili možda i goru sudbinu doživi i onaj što stoji rame uz rame sa tobom? Nije li to najgora ljigavština?
Ja ne mogu da krivim nijednog političara za ovo stanje, ne mogu da krivim nikoga ko se uz nečije prećutno ili otovoreno slaganje dokopao pozicije s kojom može dupe da pomera baš svakom stanovniku ove davno propale pizdojebine od zemlje.
Ne mogu. Nemam pravo. Nemam ni dovoljno dobar argument.
Jer koliko god to delovalo apsurdno, to su samo male gnjide kojima je data prilika da podmetnu svoj obraz kaljuzi i zapečate svoju sudbinu dobrom kintom i uživanjem. 
Paz'te molim vas.
Sram ih bilo. 
A tako sam im fino podario glas pre osam godina, mislim, i pre četiri, a je l' te, red je i sad, čisto da ne malerišem trećoj sreći.
Al' crkli da bog da, uništiše nam zemlju!
I ja sad postavljam pitanje, na čija vrata kuca pravda? Ko ovde ispašta? 
Ispašta onaj ko treba, onaj ko ne razume i ne zna, a tvrdi suprotno. Onaj zbog koga je politički vrh takav kakav je. Jasno je.
Kristalno je jasno.
Narod ispašta.

 

 

Mislim, kome još nije do ku*ca te kompletne priče?! 
Te je zemlja u raspadu, te siromaštvo, glad, nemaština, te nezaposlenost, bez ikakve prilike za progresom.. Neka perspektiva da zaluta ovde, svašta?  
Lopovluk, korupcija, mito.. Bezvlašće i birokratija.
Sediš i drviš kurac?! Ništa ne radiš, samo kukaš. 
I pitaš se što se ništa ne menja?! 
Ko je ovde glup? Lud? Slep? Mutav?
Kažeš od "mene ne zavisi"?! 
Zavisi od svakoga. Apsolutno svako razumno biće koje je evidentirano u arhivi da bivstvuje u okviru granica ove zemlje ima priliku i šansu da u njoj nešto promeni! 
Pitanje je samo da li je neko dovoljno sposoban da promisli svojom glavom, proceni znanjem koje je stekao svojim iskustvom, primeni razum, a u skladu sa svim tim faktorima i povuče sledeći potez?
Ja ću sutra biti dečko sa diplomom, čija verodostojnost se sigurno neće dovoditi u pitanje, to je moj potez. 
Moja diploma neće kupiti poziciju s koje ću ja moći da pomeram dupe svakom nesvesnom biću ove zemlje, ili svakom ko misli da do promena ovde neće doći. Moja diploma nema tu moć.
"Formula je volja!" - kaže Beogradski Sindikat.
Neću sedeti i kukati. Jer sam vrlo dobro svestan svega. 
Ja znam šta treba radim. 
I nastaviću da hrlim napred iako će mi neko poput tebe reći DA NE VREDI i počastiti me takvom mudrošću godine, bože, da ću sigurno morati da preispitam svoje stavove. 
Moja sudbina je u rukama više od sedam miliona ljudi.. 
Ako se kockaš sa svojom sudbinom, sam za nju odgovaraš, 
ali šta će biti ako se kockaš sa mojom i sudbinom sedam miliona drugih?
Ne dovode se tu u pitanje čast, moral i obraz, već ruka pravde koja stiže i onog najmanjeg miša u njegovoj rupi.

Nije teško razmisliti, nije teško ni shvatiti. 
Samim tim nije ni teško, a tek nije nemoguće nešto promeniti uz takvu logičnu taktiku.
   
                             

Radujem se svakom mozgu koji se ne napreže uz ovo, više nego bilo čemu. 

 

[ Generalna ] 10 Maj, 2012 20:29

 


Op op. Osetio sam zalupljena vrata pred nosom.
Zar se to događa? 
Šokiran sam. 
Pa zar meni, pa zar tako?
I u tom trenutku odlučujem da se zaustavim, saberem, koliko god je to moguće dok posmatram odsjaj na čeličnim vratima koja su protresla i mene celog kad su se zatvorila.
Pomislio sam da neće dugo trajati. Iako su neki neuobičajeni znaci bili na sve strane.
Odškrinuće se ta vrata opet. Znam to. Osećam to. Uvek to bude tako.
Ali?
"Uvek ima ono ALI koje sreću kvari." Prosto ne mogu rečima da opišem koliko mrzim tu frazu.
Zamisli, nisu se odškrinula. Nisam čak uspeo ni da osetim lupanje srca sa druge strane kada sam se prislonio uz taj ledeni čelik. 
Do mog naslonjenog uveta samo je doigrao tempo koraka koju su naveliko zacrtali svoju putanju. Nisu zvučali kao nesigurni, kao oni koji će se zaustaviti, naterati je da se osvrne, bože moj, i da se vrati! Nisu.
I ne znam zašto sam to očekivao? 
Shvatio sam prvi put, da nekim stvarima nisam dorsatao. U jednom trenutku sam ih željan, u drugom mi izmaknu za dlaku, al' nipošto ne potrčim da ih zgrabim i nabacim sebi osmeh na lice. 
Inat. Inatdžija prokleti. Ponos. Blokade, nerazmišljanje. Ponor. Greška. Gubitak. Gubitnik.

I.. gubitnik..

I ne znam da li je to relan niz. 
Odmičem se od vrata i dalje prislonjenim dlanovima prelazeći preko te površine. I dok ključam od besa i razočarenja mozak mi napada činjenica da sam ja ta ista vrata prečesto otvarao i zatvarao. Tako su izgubila svoju boju, tako su izgubila svoju ulogu da zauvek budu otvorena i da kroz njih bije promaja. 

A ja? Ja sam tako izgubio prijatelja. Prijatelja i sve ostale titule koje je ona nosila.
I ostao sam bez prilike da joj se zahvalim za sve. Ponajviše što je bila tu.
Što je bila tu i ostavila trag.
Počasno mesto.
Kada to kažem, zna se da ne može pripasti bilo kome? Da to počasno mesto čeka dan kad ćemo se sresti i kad će se iskreno nasmejati na moje "Pa gde si gluponjo? Malo prase sa malo podgojilo? Idemo do bucka, da se nažderemo za dobra stara gojazna vremena." 

Zagrliti i poljubiti.
Iskopati one jake i slatke osećaje koje smo zajedničkim snagama zakopali još pre par meseci. A sada postali svesni i spremni da to prihvatimo.

Iako znam da taj dan neće doći, neću praviti dramu oko toga. Suviše je ovo iznad klišea. 
Znaću da je srećna, ne mnogo daleko od mene, sa malo prilika da uhvati moj pogled koji prati putanju mojih užurbanih koraka u gradu, ali sa saznanjem da bih joj se rado osmehnuo sve i da dođe do te prilike.


Neke stvari jednostavno moraš da pustiš.



Pred nekim vratima da sklopiš oči i nasmešiš se, znajući da je kraj.


Kada budeš duvala svoje rođendanske svećice M., takođe ću misliti na tebe.

: )

 

[ Generalna ] 07 Maj, 2012 09:58
I tražim svoj izduvni ventil, tražim taj kanal. Nema ga.
Treći put je zapečaćena moja sudbina! Za tuđu ne marim! Možda bih i bio saosećajan da su krojači tih tuđih sudbina ovog puta bili u najmanju ruku pametni. Ali, mi smo glupi potomci moćnijih predaka. 
Osam godina neko ispisuje fusnote mog života koje ga određuju, osam godina udišem vazduh koji moram da plaćam. Osam godina mi neko steže omču oko vrata, briše gumicom sa nazivom "Režimska vlast" moj put ka boljem, moje nade zarobljava u paukovu mrežu i zlobno se sa zadovoljstvom smeši. 
A ja sam budala? Ja sam se za ovaj Đurđevdan naždrao kao poslednja stoka i prespavao izbornu noć. I ne žalim. Znao sam, svakako da sam znao.
Ali nisam rekao "Svi su isti!", nisam pristao da se ne borim s tim, da ne marim više. Tada nisam. I šta sada? Zajebao sam se.
Sada pakujem kofere, grabim za kvaku od jedinih vrata za koja se nadam da nisu zaključana! Vrata na kojima piše "Exit". 
Palim odavde.
Bilo gde. 
Gde god, biće bolje.
Jer ostati ovde sada, posle svega je čist suicid.

Ali, šta znam, možda ipak bude zanimljivo učiti pesme Ane Bekute, buduće ministarke kulture. Iako je inteligencija ravna obrazovanju, a čak i kad se saberu rezultat je 0. A ona je samo jedan od zilion primera svetle budućnosti moje rodne zemlje. Možda čak i jedna od boljih izroda svoje vrste.
Ipak može biti zanimljivo, jebote, čak i poučno, gledati kako se lova obrće godinama tako što samo putuješ, sediš u fotelji, šetaš cigančiće s jednog kraja glavnog grada na drugi, gradiš most koji košta boga oca, pa ti se eto tako slučajno par miliončića evra slije u đep. Bože gospode, kako se to tu našlo?! Onaj lep osećaj kad pantalone dođu s pranja, a ono par miliona ostane zgužvano u džepu, a ti već zaboravio na njih! Šou. Šou. 
A kad možda nešto krene po lošem, štrajkovaću glađu, seći ću prste u znak protesta! Pokazivaću kako sam radikalan jebote, a kad dođu novi izbori, onim preostalim prstima čvsto ću stisnuti olovku i zaokružiti isto. Ma šta će mi prsti koji k, kad ni mozga nemam!? 
Klimaću glavom kad ponovo počnu da se kradu penzioneri, koji ne veruju u bolje sutra, jer jebote potpuno su lopovi u pravu, šta će njima to, kad oni ni nemaju bolje "sutra", izmakne to sutra njima očas posla. Pa bolje da mi sačuvamo te pare u šteku, nego da ih oni nose u grob ili ne daj bože ostave svojim naslednicima. O svašta. 
A studenti? Danas je moderno imati visoko obrazovanje, to je tako IN. Pa eto, visok porez na to, platiće oni samo da su u fazonu. Oni prosto lažu da im je to uslov za zaposlenje i sticanje novca, ali eto ako je i tako, ja ću im učiniti, daću im diplomu, samo nek iskeširaju parice, a onda kad se neki budžovan na kasi možda seti da ih pita šta su završili, neće ih biti blam da mu odgovore vraćajući mu otkucanu platnu karticu sa poštenim ciframa. Eto, čist kompromis!
A klici? Kako je samo glupo i dosadno da svake godine uče iste granice Srbije!? Pa treba uneti malo novina, malo promena. Manje je kompaktnije, brže se zapamti. Zato svake godine u atlasima treba štampati sve manju i manju Srbiju i učiti klince da je to sjajno, dok oni zbunjeno posmatraju te razlike. Valja početi dok su mali, je l' da?
A oni srednjih godina? Oni su tek tako nebitni. Ionako po zakonu rade ceo dan za bedne pare, šta će im više?! Bitno je samo da imaju gde po basuslovnim cenama socijalnog piva da se odmore  jednom u tri meseca od napornog dana. Mislim kakva porodica?! Kakva deca?! Šta će im to? 
Kako li je divna i prespektivna ova moja zemlja Srbija. 

Osam godina isto, dvanaest godina isto.. ceo život isto.
I s namerom izbegavam da kažem "Isto i još gore.", 
jer ja ni u to "još gore" više ne verujem. 




[ Generalna ] 12 April, 2012 23:26
 
Elem.. 
 
 
..bio sam jedno tako emotivno, srceparajuće stvorenje zaljubljive prirode.
Posebnu notu patetičnog proseravanja iskazivao naročito u kasnim posleponoćnim satima. 
Sve to što cure vole.
Prosto se preznojavao i stenjao od silne muke. I tako svako veče. Seks bez emocija?! Ma nemoj zajebavati?!
Opet, sve što cure žele. 
To je patnja bre, to je biće koje je spremno da se veže, da da sve od sebe. 
Da se trudi, da se cima, da živi kao mašina za munjevito smišljanje unikatnih komplimenata i snabdevač iskri dopadljivosti. 
A da baš ništa ne traži za uzvrat! EH!
Kao što već rekoh, na fine momke cure padaju. 
Nisam bio sklon nikakvom komplikovanju. Jednostavno dokučiv.
Predvidiv.
Ma apsolutni hit ove i svih prethodnih sezona. 
Ccc.. 
Naročito kad popijem, pomalo, onako.. reda radi. Mislim i to je zbog ljubavi? Pa kako drugačije, jebote?! Emocije udare, pesma udari.. znaš? 
Ma razumeš ti mene, je l' da? 
I devojke lude za tim. Za ljubavlju.
Za isfeminiziranim momcima s fensi osećanjima.
A ja, sa jakim emocijama, još jačim smislom za ljubavnu perspektivu.
Pun saosećanja i poštovanja.
Tu već ne moram ništa da dodam! 
Bez ikakve prilike da nekog dovedem do granice ludila i pucanja nervnih izolacija. Ja? Bože sačuvaj. 
Boemčina i prostačina u duši? Ma, pomešala/o si me!? Pogrešila/o si sigurno!
JA SAM PROSTO DEČKO ZA POŽELETI.
Ali eto, moja malenkost i ja smo trenutno u nekoj zajebanoj krizi, pa.. 
 
Pozvani korisnik trenutno nije dostupan, molimo Vas, ne pokušavajte više nikada. 
 
Ps. Sem ako Vas najgora vrsta apstinencije uhvati u svoje nemilosrdno vrtložno kolo.
Pa čisto da izađem dobrim, finim, poštenim, visokomoralnim, nipošto promiskuitetnim devojkama u susret. Prosto ne mogu protiv svoje čiste dobrodušnosti, je l' te?
Čovek čoveku mora da se nađe.. u nevolji. 
[ Generalna ] 01 April, 2012 18:38

Mrak, basevi, laseri, polugole hoštaplerke nataknute na štikle klate se sa jedne noge na drugu i u svom ubeđenju da su abnormalno seksi teturaju me na sve strane prostorije. Frajeri pomahnitali, napaljeni, sa sindorom "nikad pičku nisam video, sem na video kaseti ćeletovog voajerskog umetničkog "obrazovanja" kasnih 70ih, ili tv1000, pa ako sam imao i sreće nabasao bih i neki dobar porno sajt" duvane socijalne tompuse koje su pokupili usput na nekoj pumpi koja je smeštena od autobuske stanice do kluba, dovikuju se između sebe i svaki je svakom brat, rod najrođeniji, dok se ne popičkaju zbog neke ultramegagiga privlačne, visokomoralne devojke, koju ne daj bože sutra treba negde drugde da sretnu.

Pa onda krene priča: "Što se ti matori uroljaš svaki put kad se organizuje neka ludnica?"

- Pa eto tako matori, šta da ti kažem. Ja nekako nisam fensi, verovatno ja nemam pojma.. Ja sam ona vrsta svinje koja će da se urolja u separeu i da vodi ljubav sa flašom viskija (u slučaju da je neki, slabo pristupačan, visokobudžetni klub u pitanju), iako nisam gej, nekako mi Džek i Džoni (Jack Daniels, Johnny Walker prim.aut) mnogo više prijaju. 

"Au rođeni kakve su ovo cica-mace, biće tu mrrprrrpsppeprosad #24928'14 "!##%$"#.."

 - I pre nego što je isti rođeni nestao, mogao sam da primetim da ima par "zalutalih" slučajeva, al' ja se brate moj, već sasvim dovoljno uroljam, i pored svog visokoprolaznog izgleda, zrikavost mog stanja, polivena košulja i flaša u rukama nikako ne prolaze. Pa shvatim da je linija manjeg otpora mnogo privlačnija i da nagrada za moj trud i ne bi bila tako vredna. Zato odlučujem da se vratim separeu, dok ne prođe ova kurtonska muzika "dum dum dum, tuc tuc tuc", radije pristajem da mozak zagrejem etanolom dobijenim iz alkoholnog vrenja šećera. Tad naprasno shvatam, da mi nije tu mesto. Nije nikako. 

Odlučio sam da se uputim ka šanku i donesem sebi još malo leda, neobraćajući pažnju na živi svet oko mene. Nije da sam se ja bog zna kako razlikovao od tog sveta, i za mene je sve bilo živo, ali ne dovoljno. 

"Eeeeej, pa gde si ti bre?" - izgovorena slova registrovao sam tek kad su se te nalakirane kandže skoro zarile u meso mog bicepsa preko košulje. Što sam doživeo kao već vrlo poznat osećaj. I dok je ostavljala trag karmina na mom obrazu, bio sam srećan što nisam od onih koji moraju da traže svoje oči među tankom i uskom tkaninom koja pokriva "nemoralne" predele tela, u tom slučaju gluplje polovine, khm, samo kad ih pokriva. Ju ju ju. "Shvatio sam odmah da je ovde previše vrela atmosfera, sad mi je jasno i zašto." - iskezio sam se i otkrio koliko uživam u svojoj smelosti iako sam bio sasvim svestan da sam jedva sklepao te reči u rečenici i da sam se molio bogu da nešto ne profrfljam. I moja podosta opuštena poznanica nastavila je da se uvija oko mene i smeje naglas svojim piskavim glasom i pokušavajući nešto da mi prošapuće na uvo, uspela je samo da moju interesnu sferu i moj mutan pogled usmeri u sasvim drugom pravcu...

...i tada prvi put u životu prestao sam da budem svestan "dum dum, tuc tuc-a", prvi put nije mi smetalo to pomahnitalo guranje, igranje - kako bi ga nazvali drugi. Prvi put za ceo svoj noćni život velike kilometraže, spazio sam dva izvora sjajne svetlosti. Nešto poput lasera koji su zujali na sve strane, prividno prateći ritam te "muzike", s tim što sam prvi put napravio razliku. Taj laser me je pržio. I susreo sam njen pogled, braon oči, stidljivi smešak, i lagani pokret koji je pratio melodiju koja nije bila sastavni deo onoga što sam ja čuo da odzvanja u rupi u kojoj smo se svi stapali i svi bili tako slični, hmm.. Ostao sam ukopan u mestu. Nisam se pretvorio u lava koji bi odmah skočio, ne na nju, nego na bilo koju, da se isto desilo samo godinu ili dve ranije. Bila je prelepa. Ona i njeno ponašanje. Bila je preseksi, bila je zanosna i nežna. Imala je nešto tajanstveno, inkognito, nešto što je krila. A ne mislim na obline koje nisam mogao da ne primetim ispod njene uske crne haljinice duge jedva do polovine butina i zatvorenog dekoltea, već nešto što je krila iza tog osmeha. I mamila me. Bilo ih je i ranije, ali nisu bili stidljivi, nisu bili ranjivi. Znao sam da nju nije mogao da ima svako. A nije to bilo toliko do moje samouverenosti, koliko do toga što ona znakove i ne šalje svakom. I znao sam da je to bilo ono što je ona očekivala da ja baš u tom trenutku shvatim. Mission competed.

Nisam više mario što sam bio uroljan kao stoka, i što ništa bolje nisam ni izgledao. Iskusno sam iskulirao poznanicu i uputio se u pravcu zvezde moje večeri. Igrala je, uvijala se jednom rukom blago oslanjajući se na barski sto za kojim su bile još neke devojke, valjda, nisam mario da to primetim. U drugoj je među prstima držala dopola izgorelu tanku cigaretu, damski, nežno, ali sam znao da se iza tih elegantnih pokreta krije nešto. Prišao sam joj sa leđa i postao svestan divljine njene duge crne talasaste kose, naročio kada me je istom ošinula po faci. Naglo se okrenula i nisam primetio šok na njenom licu, jer je to i očekivala. Osmeh mi se blago nazirao u jednom kraju usana i uputio sam joj prodoran pogled. Tada je prestao da bude mutan, tada je moje uroljano stanje postalo moj saučesnik. I dok sam se stapao sa njenim kestenasnim očima uzvratila mi je smešak svojim punim usnama, namazanim crvenim karminom. U tom trenutku sam po milioniti put shvatio da je prikrivena divljina nešto što najviše dovodi do ludila i zašto je to baš tako.

Verovatno ću preskočiti najzanimljiviji deo, ali moram da kažem da sam saznao njeno ime, a sa njim i ulicu, broj, razlog zbog kojeg je upisala svoj fakultet kao i njen omiljeni crtani lik iz detinjstva. Volim kada se jednom u godini dana upali ta lampica i pokrene lavinu razloga zbog kojih i dalje izlazim po klubovima i stapam se sa masom s kojom najradije ne bih. Ovog puta hvala njoj na tome.

 "Što se ti matori uroljaš svaki put kad se organizuje neka ludnica?"

 

- Pa eto tako matori, šta da ti kažem. Ja nekako nisam fensi, verovatno ja nemam pojma..

 

[ Generalna ] 31 Mart, 2012 10:38

- "Veliki problem je to što, realno, ja nju ne poznajem. Ona mene ne poznaje.. ne shvata moje šale, ja ne shvatam njeno raspoloženje.."

-"Izvini, možda ne bih trebala da pitam ovo, ali šta onda vas dvoje tačno volite jedno kod drugog?"

-"Pa ne volimo.. to i jeste problem."

 

I shvatio je naprasno, da verovatno nikad nije ni voleo. Nju. A želeo je, više od svega, mislim da bi i ona ostala u šoku kada bi to znala. Kada bi joj to dočarao. A tek da ga je pustila, da je voli, da je vodi.. Eeej. 

Ali negde je zapisano, negde su utvrđena pravila, negde svuda oko nas, ali negde gde mi nemamo moć da ta pravila protumačimo, primenimo. I Đ. Balašević je bio u pravu - "Ne pravi od tuge nauku.", a ja kažem - "Ne pravi od ljubavi nauku". Naročito ne od one koja i nije ljubav.

Nije volela, nije voleo. Ne rade to ni sada. Jedno što je nekada možda obećavalo i ličilo na nešto poput tog termina je bila njegova i njena želja da to stvore. 

I jeste je povredio, zilion puta, i možda još uvek nije svestan čime to zasita i koliko jako, ali nebitno je. Jedino što je sada bitno je da život menja uloge. Naučio je nju, sada uči njega. Sada je on taj koji razmišlja o ovome često...možda prečesto. Ali opet, postoji tu jedna caka, on je povređivao nju, sudbina se menja, sad povređuje sebe. On sam sebe, razmišljajući o ovome.

I nema tu "prevare", nema tu "ljubomore", nema tu svakodnevnih budalaština prosečnih parova. Jer, možda i nema para. Tu je pitanje jedne sudbine koja nije predoređena da se protka zajedno.

I rekoh već, ne treba od ljubavi praviti nauku. Držaće se on tog klišea. Kovaće svoja osećanja po tom difoltu. Biće kao drugi, značiće mu i prestaće da mu znači.

I prestaće..

:) 

 

Ps. Njegov osnovni problem je i bio to što mu je "sreća", sama po sebi, dosadna. Njegova moć da sve popravi baš onda kad nikakva popravka ne može pomoći, došla mu je glave.

Svojim šakama je izvajao najfiniju, najnežniju, unikatnu kulu od stakla koja je sijala svom svojom jačinom. Ispijao je njenu energiju svaki dan, zadovoljavao se svojim umećem, zadovoljavao se time što ona pruža. Nije mu ni palo na pamet da ona nije nešto što može da dosadi. Tada nije shvatao. Razlupao ju je na najsitinije komadiće, baš one koje prkosno ne žele da ti pokažu kako da ih sastaviš, komadiće čije su ivice oštre, opasne. I nije uspeo da je izvaja opet, kad mu je zafalila, nije uspeo da namami slatkorečivo stakliće koji su već platili svoju školu. I odustao je, ostavio ih je da nastave da sijaju svom svojom jačinom, možda još jače!

Ostavio je svoje komadiće stakla da nekome, drugom, iskusno sijaju poput najdragocenijih dijamanata.

[ Generalna ] 17 Mart, 2012 23:20

Pa, red je da malo promenim ploču.

Hajde malo da se radujemo! :)

Jeste da je petak, jeste da ja nisam izašao, jeste da ponekad baš volim kad je tako. Kad oko sebe obmotam čelične ogrtače i postanem nedodirljiv. Nevidljiv.

I pomisliće neko: "Koji k. s ovim likom? On je kao stalno centar sveta pa mu prija 'nevidljivost' ili je do jaja asocijalan?", a ja bih u startu rekao da taj neko jako greši u oba slučaja.

U trenutku kada položim pretežak i jako bitan ispit, ali i shvatim da ne umem da mu se radujem, počinjem da tražim krivca. Da ga unakazim i obesim. Jer pored tolikog truda i odricanja zbog tog uspeha, ja da ne umem da mu se radujem? Ništa od te ljubavi.

A onda sam shvatio, naprasno, da je samo u meni caka cele priče. Proveo sam celo popodne u gradu. Divota jedna. Super ekipa, još bolja atmosfera. Ali sreću sam osetio tek kad sam zaključao vrata svoje kuće. Seo u udoban kauč i na miru pustio misao da mi se vrzma po glavi.

"Ja sam to položio." -  to istinski izmamljuje osmeh na mom licu. A ne nečije "Čestitam!". I ne! Nisam nezahvalan! Daleko od toga. Samo sam iskren (kritike na moj račun, jel?), ali i primoran da shvatim da sreća polazi od mene. Moje duše i mozga, naročito kad su u tandemu. A to "primoravanje" mi i nije baš tako teško palo. Radujem se toj činjenici.

Radujem se sebi, svom uspehu, svom miru.  

I zaista nije potreban nikakav klub, nikakav alkohol, nikakve bahanalije, jer nekad je sasvim dovoljan osećaj spokoja da bi zadovoljstvo dostiglo vrhunac.

Probaj i ti, jer meni je upalilo. :))   

[ Generalna ] 14 Mart, 2012 21:33

http://www.youtube.com/watch?v=nMexxZkpNgE&feature=related

 

Ćao DEPRESIJO, šta ima? Pa nisam te dugo video.. I baš sam ti se nešto...

...obradovao. 

[ Generalna ] 13 Mart, 2012 21:26

Ne znam stvarno zašto se o tom pojmu "ljubav" toliko diskutuje i toliko se kalja ograničenim i glupim jezicima? O pravoj ljubavi se ćuti.

I nisam siguran da sam je doživeo. Možda, možda jesam čak i više puta. Ali sve to nekako prođe, izbledi, izbriše se. Možda se nekad može i osvešiti, ali ostaju mrlje od prethodnog puta, koje bi se izbrisale još onda, da je to stvarno tako moglo..

I ne volim patetiku, proseravanja, ne volim kad mi neko kaže "ja volim", jer ja garantujem da baš taj neko možda i nije tako siguran, i možda voli sada, trenutno. Tu. Tog nekog. Ali šta je sa onim "sutra" ? Kada kažete "zauvek"? Ma koje pičke materine. Ne volim to. I hejtovaću. Jer ja imam nešto, za šta znam da neće biti zauvek, ali da će biti sutra. 

I ne pričam o tome kao o "ljubavi", pričam o tome kao o pripadnosti. Potpuno drugačije stvari. Ja znam da mi pripada. I možda ne moram da delim posteljinu sa njom, da bih bio siguran u to. I možda ne moram da se rasipam glupim nežnostima i izlivima emocija, da bih znao da će biti tu. Ne moram. Jer ja osećam da hoće. Jer ja znam da hoće.

"Taki sam ti ja čovek!" - ja ne zaboravljam da si bila tu kada nije bio niko, takođe i kada ja nikog drugog nisam želeo tu. :)

Ne zaboravljam da si me volela i kada nisi baš imala neki razlog za to. Kada si svaki atom snage dala od sebe da me otvoriš i upoznaš. I znam da si se jako mučila, ali eto, sad ne možeš da me se otarasiš. Haha.

Ne zaboravljam da si jedina koja trpi što ceo svoj život i sve oko sebe zakomplikujem, i da si jedina koja ima strpljenja da sačeka da isto to sam dovedem u red. I jedina koja shvata da drugačije ne bi imalo smisla i ne bi bilo zanimljivo. Bilo bi kao i kod svih drugih. Bilo bi bezveze. 

Ne zaboravljam da sam bio jako srećan kada sam tebe danas usrećio. I to mi se sve više dopada. :)

Eto, možda ti nikada nisam rekao, ali..

..to što mi pripadaš Aleks, to mi se još više dopada. :) :)

[ Generalna ] 09 Mart, 2012 22:32

Jebote.

Ne volim konfuziju koja ume ovako neimlosrdno da me spopadne. Ni ne pita me trebam li je? Valjda je to zato što i sama vrlo dobro zna odgovor. Nisam nešto preterano emotivan, ali šta je koji k, što bi se reklo po srpski, sa ovim današnjim danom? Previše je naoblačen. Lakše mi je da se pomirim sa tim da ima veze sa meterološkim stanjem, nego s tim da je možda moj polged na svet danas oblačan?

Koračam ulicama svog rodnog grada, a ne prepoznajem ga. Beograd nikad nije bio sivlji. Ljudi nikad nisu bili više tmurni i nezainteresovani. Nije kao da to ranije nisam primetio, ali tek me sada ta činjenica iritira svom svojom snagom. Narušava moju optimističku prirodu i duhovnu idilu mira. Više volim da me prate osmesi, kakvi god bili, makar i lažni, nego spuštene brade i mutni odsjaji u očima. 

Duh ovog sveta je potpuno klonuo. Prestao je da se bori sa tamnim mislima, pustio je da liniju manjeg otpora obriše gumica satkana od pesimizma i melanholije. I ja onda stanem na sred Knez Mihailove, osvrnem se oko sebe, čujem te tupe brze korake, tek poneki grohot u daljini, čujem zvuk telefona i osećam napetost u onom već ustaljenom načinu izgovora reči - "halo", čujem kako je glas u tim glavama sve slabiji, a tišina sve upornija. Oni tupe.

I ne znam da li bih ovo povezao sa politikom, filozofijom ili pak sa ljubavlju? Pitam se postoji li adekvatna kategorija? Ne bih rekao. Ovo je čisto grebanje jedne ogromne debele površine činjenica o atmosferi i ljudima koji nju čine.  

Ja bih voleo da je drugačije, duboko verujem da bi to dosta stvari promenilo. Moj rodni grad bio bi sunčan i kad ima oblaka, a terao bi sunce da radosno sija svom svojom snagom kad ih nema, bio bi on. Moj stari lepi Beograd. Njegovi srećni ljudi, s koje god strane i kojim god povodom da su došli, nasmejani i zadovoljni.

Zato, Beograde, osmehni se. Bar jednom, bar sad. 

Sad, kada se bojim da moja linija manjeg otpora ne popusti pred naletom te proklete zle "gumice".