I tražim svoj izduvni ventil, tražim taj kanal. Nema ga.
Treći put je zapečaćena moja sudbina! Za tuđu ne marim! Možda bih i bio saosećajan da su krojači tih tuđih sudbina ovog puta bili u najmanju ruku pametni. Ali, mi smo glupi potomci moćnijih predaka. 
Osam godina neko ispisuje fusnote mog života koje ga određuju, osam godina udišem vazduh koji moram da plaćam. Osam godina mi neko steže omču oko vrata, briše gumicom sa nazivom "Režimska vlast" moj put ka boljem, moje nade zarobljava u paukovu mrežu i zlobno se sa zadovoljstvom smeši. 
A ja sam budala? Ja sam se za ovaj Đurđevdan naždrao kao poslednja stoka i prespavao izbornu noć. I ne žalim. Znao sam, svakako da sam znao.
Ali nisam rekao "Svi su isti!", nisam pristao da se ne borim s tim, da ne marim više. Tada nisam. I šta sada? Zajebao sam se.
Sada pakujem kofere, grabim za kvaku od jedinih vrata za koja se nadam da nisu zaključana! Vrata na kojima piše "Exit". 
Palim odavde.
Bilo gde. 
Gde god, biće bolje.
Jer ostati ovde sada, posle svega je čist suicid.

Ali, šta znam, možda ipak bude zanimljivo učiti pesme Ane Bekute, buduće ministarke kulture. Iako je inteligencija ravna obrazovanju, a čak i kad se saberu rezultat je 0. A ona je samo jedan od zilion primera svetle budućnosti moje rodne zemlje. Možda čak i jedna od boljih izroda svoje vrste.
Ipak može biti zanimljivo, jebote, čak i poučno, gledati kako se lova obrće godinama tako što samo putuješ, sediš u fotelji, šetaš cigančiće s jednog kraja glavnog grada na drugi, gradiš most koji košta boga oca, pa ti se eto tako slučajno par miliončića evra slije u đep. Bože gospode, kako se to tu našlo?! Onaj lep osećaj kad pantalone dođu s pranja, a ono par miliona ostane zgužvano u džepu, a ti već zaboravio na njih! Šou. Šou. 
A kad možda nešto krene po lošem, štrajkovaću glađu, seći ću prste u znak protesta! Pokazivaću kako sam radikalan jebote, a kad dođu novi izbori, onim preostalim prstima čvsto ću stisnuti olovku i zaokružiti isto. Ma šta će mi prsti koji k, kad ni mozga nemam!? 
Klimaću glavom kad ponovo počnu da se kradu penzioneri, koji ne veruju u bolje sutra, jer jebote potpuno su lopovi u pravu, šta će njima to, kad oni ni nemaju bolje "sutra", izmakne to sutra njima očas posla. Pa bolje da mi sačuvamo te pare u šteku, nego da ih oni nose u grob ili ne daj bože ostave svojim naslednicima. O svašta. 
A studenti? Danas je moderno imati visoko obrazovanje, to je tako IN. Pa eto, visok porez na to, platiće oni samo da su u fazonu. Oni prosto lažu da im je to uslov za zaposlenje i sticanje novca, ali eto ako je i tako, ja ću im učiniti, daću im diplomu, samo nek iskeširaju parice, a onda kad se neki budžovan na kasi možda seti da ih pita šta su završili, neće ih biti blam da mu odgovore vraćajući mu otkucanu platnu karticu sa poštenim ciframa. Eto, čist kompromis!
A klici? Kako je samo glupo i dosadno da svake godine uče iste granice Srbije!? Pa treba uneti malo novina, malo promena. Manje je kompaktnije, brže se zapamti. Zato svake godine u atlasima treba štampati sve manju i manju Srbiju i učiti klince da je to sjajno, dok oni zbunjeno posmatraju te razlike. Valja početi dok su mali, je l' da?
A oni srednjih godina? Oni su tek tako nebitni. Ionako po zakonu rade ceo dan za bedne pare, šta će im više?! Bitno je samo da imaju gde po basuslovnim cenama socijalnog piva da se odmore  jednom u tri meseca od napornog dana. Mislim kakva porodica?! Kakva deca?! Šta će im to? 
Kako li je divna i prespektivna ova moja zemlja Srbija. 

Osam godina isto, dvanaest godina isto.. ceo život isto.
I s namerom izbegavam da kažem "Isto i još gore.", 
jer ja ni u to "još gore" više ne verujem.