Op op. Osetio sam zalupljena vrata pred nosom.
Zar se to događa? 
Šokiran sam. 
Pa zar meni, pa zar tako?
I u tom trenutku odlučujem da se zaustavim, saberem, koliko god je to moguće dok posmatram odsjaj na čeličnim vratima koja su protresla i mene celog kad su se zatvorila.
Pomislio sam da neće dugo trajati. Iako su neki neuobičajeni znaci bili na sve strane.
Odškrinuće se ta vrata opet. Znam to. Osećam to. Uvek to bude tako.
Ali?
"Uvek ima ono ALI koje sreću kvari." Prosto ne mogu rečima da opišem koliko mrzim tu frazu.
Zamisli, nisu se odškrinula. Nisam čak uspeo ni da osetim lupanje srca sa druge strane kada sam se prislonio uz taj ledeni čelik. 
Do mog naslonjenog uveta samo je doigrao tempo koraka koju su naveliko zacrtali svoju putanju. Nisu zvučali kao nesigurni, kao oni koji će se zaustaviti, naterati je da se osvrne, bože moj, i da se vrati! Nisu.
I ne znam zašto sam to očekivao? 
Shvatio sam prvi put, da nekim stvarima nisam dorsatao. U jednom trenutku sam ih željan, u drugom mi izmaknu za dlaku, al' nipošto ne potrčim da ih zgrabim i nabacim sebi osmeh na lice. 
Inat. Inatdžija prokleti. Ponos. Blokade, nerazmišljanje. Ponor. Greška. Gubitak. Gubitnik.

I.. gubitnik..

I ne znam da li je to relan niz. 
Odmičem se od vrata i dalje prislonjenim dlanovima prelazeći preko te površine. I dok ključam od besa i razočarenja mozak mi napada činjenica da sam ja ta ista vrata prečesto otvarao i zatvarao. Tako su izgubila svoju boju, tako su izgubila svoju ulogu da zauvek budu otvorena i da kroz njih bije promaja. 

A ja? Ja sam tako izgubio prijatelja. Prijatelja i sve ostale titule koje je ona nosila.
I ostao sam bez prilike da joj se zahvalim za sve. Ponajviše što je bila tu.
Što je bila tu i ostavila trag.
Počasno mesto.
Kada to kažem, zna se da ne može pripasti bilo kome? Da to počasno mesto čeka dan kad ćemo se sresti i kad će se iskreno nasmejati na moje "Pa gde si gluponjo? Malo prase sa malo podgojilo? Idemo do bucka, da se nažderemo za dobra stara gojazna vremena." 

Zagrliti i poljubiti.
Iskopati one jake i slatke osećaje koje smo zajedničkim snagama zakopali još pre par meseci. A sada postali svesni i spremni da to prihvatimo.

Iako znam da taj dan neće doći, neću praviti dramu oko toga. Suviše je ovo iznad klišea. 
Znaću da je srećna, ne mnogo daleko od mene, sa malo prilika da uhvati moj pogled koji prati putanju mojih užurbanih koraka u gradu, ali sa saznanjem da bih joj se rado osmehnuo sve i da dođe do te prilike.


Neke stvari jednostavno moraš da pustiš.

Pred nekim vratima da sklopiš oči i nasmešiš se, znajući da je kraj.


Kada budeš duvala svoje rođendanske svećice M., takođe ću misliti na tebe.

: )