- "Veliki problem je to što, realno, ja nju ne poznajem. Ona mene ne poznaje.. ne shvata moje šale, ja ne shvatam njeno raspoloženje.."

-"Izvini, možda ne bih trebala da pitam ovo, ali šta onda vas dvoje tačno volite jedno kod drugog?"

-"Pa ne volimo.. to i jeste problem."

 

I shvatio je naprasno, da verovatno nikad nije ni voleo. Nju. A želeo je, više od svega, mislim da bi i ona ostala u šoku kada bi to znala. Kada bi joj to dočarao. A tek da ga je pustila, da je voli, da je vodi.. Eeej. 

Ali negde je zapisano, negde su utvrđena pravila, negde svuda oko nas, ali negde gde mi nemamo moć da ta pravila protumačimo, primenimo. I Đ. Balašević je bio u pravu - "Ne pravi od tuge nauku.", a ja kažem - "Ne pravi od ljubavi nauku". Naročito ne od one koja i nije ljubav.

Nije volela, nije voleo. Ne rade to ni sada. Jedno što je nekada možda obećavalo i ličilo na nešto poput tog termina je bila njegova i njena želja da to stvore. 

I jeste je povredio, zilion puta, i možda još uvek nije svestan čime to zasita i koliko jako, ali nebitno je. Jedino što je sada bitno je da život menja uloge. Naučio je nju, sada uči njega. Sada je on taj koji razmišlja o ovome često...možda prečesto. Ali opet, postoji tu jedna caka, on je povređivao nju, sudbina se menja, sad povređuje sebe. On sam sebe, razmišljajući o ovome.

I nema tu "prevare", nema tu "ljubomore", nema tu svakodnevnih budalaština prosečnih parova. Jer, možda i nema para. Tu je pitanje jedne sudbine koja nije predoređena da se protka zajedno.

I rekoh već, ne treba od ljubavi praviti nauku. Držaće se on tog klišea. Kovaće svoja osećanja po tom difoltu. Biće kao drugi, značiće mu i prestaće da mu znači.

I prestaće..

:) 

 

Ps. Njegov osnovni problem je i bio to što mu je "sreća", sama po sebi, dosadna. Njegova moć da sve popravi baš onda kad nikakva popravka ne može pomoći, došla mu je glave.

Svojim šakama je izvajao najfiniju, najnežniju, unikatnu kulu od stakla koja je sijala svom svojom jačinom. Ispijao je njenu energiju svaki dan, zadovoljavao se svojim umećem, zadovoljavao se time što ona pruža. Nije mu ni palo na pamet da ona nije nešto što može da dosadi. Tada nije shvatao. Razlupao ju je na najsitinije komadiće, baš one koje prkosno ne žele da ti pokažu kako da ih sastaviš, komadiće čije su ivice oštre, opasne. I nije uspeo da je izvaja opet, kad mu je zafalila, nije uspeo da namami slatkorečivo stakliće koji su već platili svoju školu. I odustao je, ostavio ih je da nastave da sijaju svom svojom jačinom, možda još jače!

Ostavio je svoje komadiće stakla da nekome, drugom, iskusno sijaju poput najdragocenijih dijamanata.