Someone dance to remember, someone dance to forget

- "Veliki problem je to što, realno, ja nju ne poznajem. Ona mene ne poznaje.. ne shvata moje šale, ja ne shvatam njeno raspoloženje.."

-"Izvini, možda ne bih trebala da pitam ovo, ali šta onda vas dvoje tačno volite jedno kod drugog?"

-"Pa ne volimo.. to i jeste problem."

I shvatio je naprasno, da verovatno nikad nije ni voleo. Nju. A želeo je, više od svega, mislim da bi i ona ostala u šoku kada bi to znala. Kada bi joj to dočarao. A tek da ga je pustila, da je voli, da je vodi.. Eeej. 

Ali negde je zapisano, negde su utvrđena pravila, negde svuda oko nas, ali negde gde mi nemamo moć da ta pravila protumačimo, primenimo. I Đ. Balašević je bio u pravu - "Ne pravi od tuge nauku.", a ja kažem - "Ne pravi od ljubavi nauku". Naročito ne od one koja i nije ljubav.

Nije volela, nije voleo. Ne rade to ni sada. Jedno što je nekada možda obećavalo i ličilo na nešto poput tog termina je bila njegova i njena želja da to stvore. 

I jeste je povredio, zilion puta, i možda još uvek nije svestan čime to zasita i koliko jako, ali nebitno je. Jedino što je sada bitno je da život menja uloge. Naučio je nju, sada uči njega. Sada je on taj koji razmišlja o ovome često...možda prečesto. Ali opet, postoji tu jedna caka, on je povređivao nju, sudbina se menja, sad povređuje sebe. On sam sebe, razmišljajući o ovome.

I nema tu "prevare", nema tu "ljubomore", nema tu svakodnevnih budalaština prosečnih parova. Jer, možda i nema para. Tu je pitanje jedne sudbine koja nije predoređena da se protka zajedno.

I rekoh već, ne treba od ljubavi praviti nauku. Držaće se on tog klišea. Kovaće svoja osećanja po tom difoltu. Biće kao drugi, značiće mu i prestaće da mu znači.

I prestaće..

:) 

Ps. Njegov osnovni problem je i bio to što mu je "sreća", sama po sebi, dosadna. Njegova moć da sve popravi baš onda kad nikakva popravka ne može pomoći, došla mu je glave.

Svojim šakama je izvajao najfiniju, najnežniju, unikatnu kulu od stakla koja je sijala svom svojom jačinom. Ispijao je njenu energiju svaki dan, zadovoljavao se svojim umećem, zadovoljavao se time što ona pruža. Nije mu ni palo na pamet da ona nije nešto što može da dosadi. Tada nije shvatao. Razlupao ju je na najsitinije komadiće, baš one koje prkosno ne žele da ti pokažu kako da ih sastaviš, komadiće čije su ivice oštre, opasne. I nije uspeo da je izvaja opet, kad mu je zafalila, nije uspeo da namami slatkorečivo stakliće koji su već platili svoju školu. I odustao je, ostavio ih je da nastave da sijaju svom svojom jačinom, možda još jače!

Ostavio je svoje komadiće stakla da nekome, drugom, iskusno sijaju poput najdragocenijih dijamanata.

Pa, red je da malo promenim ploču.

Hajde malo da se radujemo! :)

Jeste da je petak, jeste da ja nisam izašao, jeste da ponekad baš volim kad je tako. Kad oko sebe obmotam čelične ogrtače i postanem nedodirljiv. Nevidljiv.

I pomisliće neko: "Koji k. s ovim likom? On je kao stalno centar sveta pa mu prija 'nevidljivost' ili je do jaja asocijalan?", a ja bih u startu rekao da taj neko jako greši u oba slučaja.

U trenutku kada položim pretežak i jako bitan ispit, ali i shvatim da ne umem da mu se radujem, počinjem da tražim krivca. Da ga unakazim i obesim. Jer pored tolikog truda i odricanja zbog tog uspeha, ja da ne umem da mu se radujem? Ništa od te ljubavi.

A onda sam shvatio, naprasno, da je samo u meni caka cele priče. Proveo sam celo popodne u gradu. Divota jedna. Super ekipa, još bolja atmosfera. Ali sreću sam osetio tek kad sam zaključao vrata svoje kuće. Seo u udoban kauč i na miru pustio misao da mi se vrzma po glavi.

"Ja sam to položio." -  to istinski izmamljuje osmeh na mom licu. A ne nečije "Čestitam!". I ne! Nisam nezahvalan! Daleko od toga. Samo sam iskren (kritike na moj račun, jel?), ali i primoran da shvatim da sreća polazi od mene. Moje duše i mozga, naročito kad su u tandemu. A to "primoravanje" mi i nije baš tako teško palo. Radujem se toj činjenici.

Radujem se sebi, svom uspehu, svom miru.  

I zaista nije potreban nikakav klub, nikakav alkohol, nikakve bahanalije, jer nekad je sasvim dovoljan osećaj spokoja da bi zadovoljstvo dostiglo vrhunac.

Probaj i ti, jer meni je upalilo. :))   

http://www.youtube.com/watch?v=nMexxZkpNgE&feature=related

Ćao DEPRESIJO, šta ima? Pa nisam te dugo video.. I baš sam ti se nešto...

...obradovao. 

Ne znam stvarno zašto se o tom pojmu "ljubav" toliko diskutuje i toliko se kalja ograničenim i glupim jezicima? O pravoj ljubavi se ćuti.

I nisam siguran da sam je doživeo. Možda, možda jesam čak i više puta. Ali sve to nekako prođe, izbledi, izbriše se. Možda se nekad može i osvešiti, ali ostaju mrlje od prethodnog puta, koje bi se izbrisale još onda, da je to stvarno tako moglo..

I ne volim patetiku, proseravanja, ne volim kad mi neko kaže "ja volim", jer ja garantujem da baš taj neko možda i nije tako siguran, i možda voli sada, trenutno. Tu. Tog nekog. Ali šta je sa onim "sutra" ? Kada kažete "zauvek"? Ma koje pičke materine. Ne volim to. I hejtovaću. Jer ja imam nešto, za šta znam da neće biti zauvek, ali da će biti sutra. 

I ne pričam o tome kao o "ljubavi", pričam o tome kao o pripadnosti. Potpuno drugačije stvari. Ja znam da mi pripada. I možda ne moram da delim posteljinu sa njom, da bih bio siguran u to. I možda ne moram da se rasipam glupim nežnostima i izlivima emocija, da bih znao da će biti tu. Ne moram. Jer ja osećam da hoće. Jer ja znam da hoće.

"Taki sam ti ja čovek!" - ja ne zaboravljam da si bila tu kada nije bio niko, takođe i kada ja nikog drugog nisam želeo tu. :)

Ne zaboravljam da si me volela i kada nisi baš imala neki razlog za to. Kada si svaki atom snage dala od sebe da me otvoriš i upoznaš. I znam da si se jako mučila, ali eto, sad ne možeš da me se otarasiš. Haha.

Ne zaboravljam da si jedina koja trpi što ceo svoj život i sve oko sebe zakomplikujem, i da si jedina koja ima strpljenja da sačeka da isto to sam dovedem u red. I jedina koja shvata da drugačije ne bi imalo smisla i ne bi bilo zanimljivo. Bilo bi kao i kod svih drugih. Bilo bi bezveze. 

Ne zaboravljam da sam bio jako srećan kada sam tebe danas usrećio. I to mi se sve više dopada. :)

..to što mi pripadaš Aleks, to mi se još više dopada. :) 

Jebote.

Ne volim konfuziju koja ume ovako neimlosrdno da me spopadne. Ni ne pita me trebam li je? Valjda je to zato što i sama vrlo dobro zna odgovor. Nisam nešto preterano emotivan, ali šta je koji k, što bi se reklo po srpski, sa ovim današnjim danom? Previše je naoblačen. Lakše mi je da se pomirim sa tim da ima veze sa meterološkim stanjem, nego s tim da je možda moj polged na svet danas oblačan?

Koračam ulicama svog rodnog grada, a ne prepoznajem ga. Beograd nikad nije bio sivlji. Ljudi nikad nisu bili više tmurni i nezainteresovani. Nije kao da to ranije nisam primetio, ali tek me sada ta činjenica iritira svom svojom snagom. Narušava moju optimističku prirodu i duhovnu idilu mira. Više volim da me prate osmesi, kakvi god bili, makar i lažni, nego spuštene brade i mutni odsjaji u očima. 

Duh ovog sveta je potpuno klonuo. Prestao je da se bori sa tamnim mislima, pustio je da liniju manjeg otpora obriše gumica satkana od pesimizma i melanholije. I ja onda stanem na sred Knez Mihailove, osvrnem se oko sebe, čujem te tupe brze korake, tek poneki grohot u daljini, čujem zvuk telefona i osećam napetost u onom već ustaljenom načinu izgovora reči - "halo", čujem kako je glas u tim glavama sve slabiji, a tišina sve upornija. Oni tupe.

I ne znam da li bih ovo povezao sa politikom, filozofijom ili pak sa ljubavlju? Pitam se postoji li adekvatna kategorija? Ne bih rekao. Ovo je čisto grebanje jedne ogromne debele površine činjenica o atmosferi i ljudima koji nju čine.  

Ja bih voleo da je drugačije, duboko verujem da bi to dosta stvari promenilo. Moj rodni grad bio bi sunčan i kad ima oblaka, a terao bi sunce da radosno sija svom svojom snagom kad ih nema, bio bi on. Moj stari lepi Beograd. Njegovi srećni ljudi, s koje god strane i kojim god povodom da su došli, nasmejani i zadovoljni.

Zato, Beograde, osmehni se. Bar jednom, bar sad. 

Sad, kada se bojim da moja linija manjeg otpora ne popusti pred naletom te proklete zle "gumice".