Kakva divota.
Upijao sam je na trgovima, među ljudima, u osmesima.
Čudan narod, srećan i veseo, prijatan, uspešan.
Sledeće godine to je moja večna destinacija.
Obećao sam.
Moj novčić je svom snagom lupio u dno fontane, prerezao zapreminu te vode koja je bojila Di Trevi u nebesko plavetnilo.
Ispuniće se, znam ja.
Volim ovaj period u godini, kratak je, ali moćan.
Srećan sam.
Sve sam ostavio iza sebe, sve što mi ne prija i ume da mi pokvari dan.
Sve je to postalo deo nečega čega ne da ne želim da se setim, već nemam potrebu..
Postalo je prašina.
Udahnuo sam neki drugi vazduh, prodobniji, upravo on, šapnuo mi je šta je zaista vredno, a šta totalno traćenje vremena.
Zadovoljan sam.
Iznad mene bilo je nebo, ispred mene Sredozemno more, oko mene visoko drveće čudnovatog rasta, nasmejani ljudi puni vedrine i čija ruka je imala stisak sreće.
Oduševljen sam.
Ona je tako lepa, tako nežna, ali i pomalo arogantna, svesna sebe.
Zapečatio sam joj sudbinu, ništa se pitala nije.
Šta da radim, to mi je u krvi.
Kestenastih očiju, moćnog sjaja, duge kose boje čokolade i vretenastnog tela.
Vragolastog osmeha.
Moja je.
Osvojila me je svojom taktikom, naterala da se pomučim, poprilično.
Nisam odustao, jer sam znao da sam sam sebi dovoljan kec u rukavu.
Šta li ima u toj Italiji..
Do vazduha i atmosfere je..
Živahni trgovi, staromodne ulice, svetiljke u kojma još uvek gore sveće.
Raj za nas umetnike, lepršavog duha.
Sreća mi je na dohvat ruke.
Ovog puta, odlučujem da je čvrsto zgrabim!
