Tuga ta ne briše
trag,
Zaborav joj nije
drag,
Kada stojiš pred
svetom nag,
Pred osudama
previše blag.
Između nade i
mržnje ljubav je nema,
Razum nemoćan da
nešto vešto sprema,
Nisam ti više to
ja..
Bol je kratka,
tiha i oštra,
Ne pita da li i koliko
košta,
Ne pita da li su
mnoštva,
Ovako nešto ikada
prošla..
Smešan i čudan,
pred ogledalom stojim,
Nemam ja čega,
dušo da se bojim,
Jer nisam ti više
to ja..
Bore na čelu
linije vešto kroje,
U licu više
radosti nema moje,
Samo odrazi
čoveka večno stoje,
U dnu pakla kojeg
se ne boje.
Čudno je vreme
ovo, umiljato i prezreno,
U kom se osećaš
matoro i prezrelo..
Nisam ti više to
ja..
Putevi se
razilaze smerno i vešto,
Nije to sramotno,
to je samo često,
Dovoljno da
zaboraviš svoje mesto,
Kao propali kralj
svoj prestol..
Ja ne bih, a
moram..tragom kovan bola,
Ispisao bih i
večnost ovog mola..
Ali nisam ti više
to ja..
Sećanja izblede
kao list na vetru odnešen,
Kao skitnici
teški novac odrešen,
Kao psu lanac s
vrata strešen,
Kao treperavom
srcu osećaj pometen..
Zbunjenost i
ludost granicu tanku kroje,
Ja bih, opet, sve
dao za trunku ljubavi tvoje..
Ali nisam ti više
to ja..
