Tako je bilo tamno i plavo.
Vedro.
Oblaka nimalo!
Čak nije bilo ni hladno.
Uopšte ne.
Bar ne kao obično.
A sijalo je.
O kako je samo sijalo to nebo!
Kao podijum za igru uličnih svetiljki i automobilskih farova.
Gledao sam pust plato ispred sebe, polupripit od sparnog vazduha, ne mnogo
jakog alkohola i prevelike želje.
Prvi put u životu želeo sam nešto tako silno.
Prvi put želja je diktirala igru svesti.
Prvi put, pomerio sam nebo.
Moja želja mu je naredila.
Utiskivao sam čvrsto korake u topao večernji asfalt, sve brže i brže.
Pretrčao sam, čini mi se, kilometre i kilometre.
Nisam verovao da će biti tu.
Znao sam da nekad jednostavno stvari ne idu mojim proračunatim tokom.
Naročito što taj tok ovog puta uopšte nisam proračunavao.
Zadihan i ne sav svoj, pretražio sam ceo grad.
Jesam, što je najgore, stvarno jesam.
Bilbordi, naslovi, reklame, fastfudovi i restorani razljućivali su moj naveliko
pobuđen haos u glavi.
Lupalo je.
Htelo je da iskoči.
Tražio sam je pogledom.
Bojim se da bih se razočarao u svoju staloženost i čvrstoću kad bih upravo
taj pogled sreo i sopstvenom ogledalu.
Bojim se.
Bio sam njen.
Taj ceo sat bio sam njen.
Taj ceo dan..
..ceo život.
Razlog zbog kojeg sam bio njen je prost, prostom lirikom iškraban, prostim
slovima sažet.
Bila je moja, i onda je odlučila da prestane da bude moja.
Lavirint ništa ne bi bio naspram ove pustolovine.
Nisam stajao.
Trčao sam kroz ulice, pored ograda, kuća, zgrada.
Pogled je lutao. I nisam je našao.
Susretao sam osmehe.. uglavnom osmehe.
Od njenog nije bilo ni traga.
Mutilo mi se pred očima, jer .. ono je lupalo.
Udaralo kao da bije najveću bitku svog trajanja..
Taj prokleti mišić!
I bez daha me je ostavio.
Savio sam se.
Oslonio rukama na kolena.
Spustio glavu i zatvorio oči.
Ostetio sam kako vrele kapi znoja prave svoje putiće po mojim leđima.
Bilo je i blagog vetra.
Koliko da me naježi, kao da se to svakako ne bi desilo.
Neopisivo.
Trenutak sopstvene slabosti, čak bih rekao, pre nikad viđen, ophrvao me je.
Nasmejao sam se grohotom u sebi.
Opravdao bih to svojim navikama.
Drugima to uvek radim kada pre svega u svojim očima ispadnu kompletni
idioti.
Pa red bi bio i sam sebi da dočaram taj osećaj.
Uspravio sam se.
Raširio bedra, udahnuo duboko i smirio puls.
Podignut pogled sevao je iz mojih širom otvorenih očiju.
Razočaranje ima mnogo toga dobrog, ključ je vreme, katanac je iskustvo.
Prelazio sam pogledom preko stolica i stolova, preko nepoznatih ljudi, čuo
sam grohot, žamor, viku, specifično lupanje čaša na tacni..
Prelazio sam pogledom.. sve dok on sam nije zalutao.
I zastao.
Ugledao sam je.
Stajala je ispred mene, tik par metara.
Video sam njen za mene savršen profil.
Kažem za mene, jer fakat da nije savršen.
Možda je suština savršenosti u tome što nije savršeno, je l’?
Video sam njenu sjajnu kosu.
Sitnija je.
Znatno sitnija.
Čini mi se da su je moje oči mnogo drugačije oslikavale.
Sjaj u mojim očima ju je oslikavao.
Video sam te pokrete, te grudi, tu pozadinu i kukove.
Sve sam ja to video.
I mnogo puta u životu.
Ali ovo je ipak bio neki prvenac?
Nešto unikatno?
Zbog sjaja je to, zar ne?
Ugasio sam se.
Želja se ispunila.
Pomerio sam nebo.
Igrao sam se boga i baš onaj podijum za igru otkrio je prava ulična svetla.
Previše sam je želeo.
Previše je želim i sad, čini mi se.
Nasmešio sam se.
Onako, u uglu usana.
Posmatrao sam i njen smeh upućen drugaricama sa kojima je krojila veselu
atmosfveru.
I glas sam joj čuo.
Ovog puta odzvanjao je tako blizu mene.
Posmatrao sam je.
Svega nekoliko minuta.
Ne znam gde se u tom trenutku sakrio haos iz moje glave i lupanje iz mog
retko kontrolisanog mišića.
Izvadio sam telefon iz džepa, na koji sam potpuno zaboravio.
Nisam mario za propuštene pozive i primljene poruke, tuđu brigu..
Nisam mario ni za sebe tada.
Okrenuo sam njen broj.
Zazvonio je.
I to je bilo sve što sam želeo da vidim.
Nju u mislima sa mnom.
Nju ispred mene preokupiranu mojim bićem.
Ja znam da je to uvek bila.
Ja znam da je to još uvek..
Ja znam..
Prekinuo sam poziv.
Okrenuo sam se i laganim koracima, duboko udišući dim cigarete pomešan sa teškim vazduhom prolećne večeri,
vratio putem kojim sam došao, a koji sam, čini se, davno zaboravio..
A ulične svetiljke i farovi su tako strasno igrali te noći na podijumu za
ples..
Rekao bih da volim Amora i njegovu strelu i da ih se rado sećam.
Ali zakopao sam ih, sa sve sećanjima. Haha.
Kako sam samo zloban.
Prebio sam ih i žive sam ih elegantno ubacio u jarak.
Natrpao tonu zemlje preko njih i zataškao tragove.
Jesam li ja sad loš čovek?
Goreću u paklu je l’?
E pa pizda mu materina, zaslužio je.
I gore.
Malo skrnavo stvorenje koje se grohotom smeje što svaki put kad me ubode
tom svojom tupom strelom (koja se baš tako tupa, zarije duboko u moju
pozadinu), ja ispadam smešan.
Nećeš ga majci više!
A šta je sa njom?
Ne znam.. Ne znam, možda baš zato što ne postavljam više to pitanje..često.
Gotovo da ga uopšte ne postavljam.
Amor se izgleda teško čupa pod naslagama blata, govno malo.
Gotovo je s tim.
Sada stvarno.
Nekada moraš da presečeš.
Nekada kada shvatiš da nemaš dovoljno dobar razlog da nastaviš da se boriš.
Kada
postaviš pitanje „Za šta se ja to, zapravo, borim?“ I tišina te pukne po sred
face, tako jako, da jednostavno ne može da ne ostavi trag..
Dobro, apsolvirao sam to.
Razmažen sam.
Derište sam, iako se moje godine stide toga.
Tvrdoglav sam.
A odustao sam.
Teško da ću ikada, sve i da jeste, shvatiti da je to bila greška.
A do tada, koga boli kurac?
Sedim na malom bregu i ne osećam Amora da se koprca.
Baš sam ga dokrajčio, čini mi se.
Haha.
DIE AMOR, DIE!
Politika kao životni poziv?
K'o je lud da se s jednom ku*vom j*be ceo život?
Mislim, ako si neko mudo, red je da budeš makro, je l'?
I ne znam zašto se i ko trudi da politički pravac okarakteriše uopšte?
Demokratija je narodu i zemlji sluga? Ma je l'? Neko ko kliče pred takvim argumentom je teško glup ili teško lud, slep..
Nema svrhe.
Politika je sve. U politici svega ima, maska, pozadina, suština. Politika je postala život svakog pojedinca, a najgluplji ispaštaju.
I to baš oni najgluplji koji odmahuju glavom i zatvaraju oči pred svetom, govoreći kako se ne razumeju u politiku i kako njih taj pojam ne dotiče!
Ali isti taj glupi, ludi stvor, sa nerazumevanjem i neznanjem o politici izađe na glasanje i utvrđeno zna koji je najbolji izbor za moju, njegovu, njihovu, našu sudbinu..O da ti jebem..
I onda, hvala ti Bože, što nisam u prvom redu stradanja, jer ima i gorih slučajeva.
To je ono što karakteriše "nas", opšta nezainteresovanost, neinformisanost i pribegavanje manjoj liniji otpora - slaganje s masom.
Manje ćeš ispaštati i manje će te boleti, ako istu ili možda i goru sudbinu doživi i onaj što stoji rame uz rame sa tobom? Nije li to najgora ljigavština?
Ja ne mogu da krivim nijednog političara za ovo stanje, ne mogu da krivim nikoga ko se uz nečije prećutno ili otovoreno slaganje dokopao pozicije s kojom može dupe da pomera baš svakom stanovniku ove davno propale pizdojebine od zemlje.
Ne mogu. Nemam pravo. Nemam ni dovoljno dobar argument.
Jer koliko god to delovalo apsurdno, to su samo male gnjide kojima je data prilika da podmetnu svoj obraz kaljuzi i zapečate svoju sudbinu dobrom kintom i uživanjem.
Paz'te molim vas.
Sram ih bilo.
A tako sam im fino podario glas pre osam godina, mislim, i pre četiri, a je l' te, red je i sad, čisto da ne malerišem trećoj sreći.
Al' crkli da bog da, uništiše nam zemlju!
I ja sad postavljam pitanje, na čija vrata kuca pravda? Ko ovde ispašta?
Ispašta onaj ko treba, onaj ko ne razume i ne zna, a tvrdi suprotno. Onaj zbog koga je politički vrh takav kakav je. Jasno je.
Kristalno je jasno.
Narod ispašta.
Mislim, kome još nije do ku*ca te kompletne priče?!
Te je zemlja u raspadu, te siromaštvo, glad, nemaština, te nezaposlenost, bez ikakve prilike za progresom.. Neka perspektiva da zaluta ovde, svašta?
Lopovluk, korupcija, mito.. Bezvlašće i birokratija.
Sediš i drviš kurac?! Ništa ne radiš, samo kukaš.
I pitaš se što se ništa ne menja?!
Ko je ovde glup? Lud? Slep? Mutav?
Kažeš od "mene ne zavisi"?!
Zavisi od svakoga. Apsolutno svako razumno biće koje je evidentirano u arhivi da bivstvuje u okviru granica ove zemlje ima priliku i šansu da u njoj nešto promeni!
Pitanje je samo da li je neko dovoljno sposoban da promisli svojom glavom, proceni znanjem koje je stekao svojim iskustvom, primeni razum, a u skladu sa svim tim faktorima i povuče sledeći potez?
Ja ću sutra biti dečko sa diplomom, čija verodostojnost se sigurno neće dovoditi u pitanje, to je moj potez.
Moja diploma neće kupiti poziciju s koje ću ja moći da pomeram dupe svakom nesvesnom biću ove zemlje, ili svakom ko misli da do promena ovde neće doći. Moja diploma nema tu moć.
"Formula je volja!" - kaže Beogradski Sindikat.
Neću sedeti i kukati. Jer sam vrlo dobro svestan svega.
Ja znam šta treba radim.
I nastaviću da hrlim napred iako će mi neko poput tebe reći DA NE VREDI i počastiti me takvom mudrošću godine, bože, da ću sigurno morati da preispitam svoje stavove.
Moja sudbina je u rukama više od sedam miliona ljudi..
Ako se kockaš sa svojom sudbinom, sam za nju odgovaraš,
ali šta će biti ako se kockaš sa mojom i sudbinom sedam miliona drugih?
Ne dovode se tu u pitanje čast, moral i obraz, već ruka pravde koja stiže i onog najmanjeg miša u njegovoj rupi.
Nije teško razmisliti, nije teško ni shvatiti.
Samim tim nije ni teško, a tek nije nemoguće nešto promeniti uz takvu logičnu taktiku.
Radujem se svakom mozgu koji se ne napreže uz ovo, više nego bilo čemu.
